Apartman broj 33

Bilo je sedam navečer kada smo doputovale u slavni glavni grad Andaluzije – Sevillu.

Autobus za centar upravo je kretao ispred željezničkog kolodvora, karta na mobitelu i ugodno vrijeme nisu budili nikakvu sumnju u jednostavan dolazak u iznajmljeni apartman broj 33. Ana i ja smo s ruksacima krenule označenim putem potražiti apartman, dok su Ena i Mia ostale u jednom kafiću s druga dva prevelika ruksaka.

Šok!

Ulica i zgrada na karti u stvarnosti nisu postojale. Čudno, pomislile smo vjerojatno obje, ali nismo komentirale na glas da ne damo strahu maha. Predložila sam da se raspitamo u nekom obližnjem hotelu, ili da pitamo prolaznika?!

Prolaznika nije bilo, pa smo hodale dalje i dalje. U jednom hostelu vrlo zgodan mladić dao je sve od sebe da nazove naš kontakt broj – no nitko se nije javljao. Uputio nas je na neku drugu adresu.

Traženje apartmana trajalo je već preko sata, pa smo nastojale biti sve brže i brže. Preko glavne ceste gotovo smo trčale. Noć je bila topla, ali pretežak ruksak na leđima, pomalo zastrašujuće nepostojanje kuće u ulici koju smo rezervirale preko Booking portala i preduga potraga, ostavile su umor u mojim nogama i ja sam se jednostavno popiknula na nešto i rasprostrala preko tramvajskih traćnica. Netko me je iste sekunde digao, kao plišanu lutku postavio opet na noge i stavio moju otkotrljanu šiltericu na glavu. “Here You go” – čula sam u polujavi. “Are You O.K.?” “Fine, I am fine”…

Nije važno što sam poderala čarape, što imam dlanove izgrebane od krvi, glavobolju, što nema tog broja 33. “Fine” – ponovila sam još jednom.

U Andaluziji sam – nije važno, nekako će se sve to već riješiti. Pomoći će već jedan sladoled i neka fina kava.

Fina gospođa koja nam je iznajmila apartman javila se tek poslije deset sati navečer. Iz ljubaznosti nas je nagradila s 30 eurskom kaznom zbog kasnog dolaska, jer trebali smo doći prije deset, a nismo joj se javili?!? Iz grižnje savijesti jer sam baš ja rezervirala taj apartman – sama sam je platila jer nakon toliko lutanja, pada i traženja nečega što ne postoji – htjela sam samo odlložiti taj stravično težak ruksak i reći curkama – stigle smo.

Sevilla je ipak poseban grad – pa ni takav dolazak, niti takvo ponašanje divne gospođe, niti pad, niti tih 30 eura neće upropastiti ovaj doživljaj.

I da, već prvi sladoled nadoknadio je svu ovu bol.

Marijana Sokolović