Kako sam završila na Floridi

Prvi put sam bila na Floridi davne 2011. godine, posle „Work and travel“ programa u Merilendu. Moja tipično početnička oduševljenost Amerikom, naglo je splasnula, i već sam nestrpljivo iščekivala povratak kući.

Prethodno sam obišla Nijagarine vodopade, Njujork, Filadelfiju, Vašington i nesrećni Baltimor u kome sam boravila usred evakuacije od uragana Irena. Na kraju, pred sam polazak kući ostalo mi je samo da se spustim do jugoistoka Amerike, i da precrtam celu istočnu obalu sa svoje liste, jednom za svagda.

Kako sam završila na Floridi

Zapravo, istočna obala Amerike uopšte i nije bila na mojoj listi, nego zapadna, ali sam sticajem okolnosti, završila sa druge strane. Maštala sam sve vreme o Kaliforniji, smatrajući je sinonimom za Ameriku. Medjutim, živela sam u Delaveru 2010. godine, u Merilendu 2011., u Njujorku 2016. a kasnije dodjoh ponovo na Floridu, odakle sve ovo i pišem, pitajući samu sebe OTKUD JA OVDE?

Kako sam završila na Floridi

Moje prvo spuštanje ka Floridi, bilo je tesno, gusto i vruće, u džipiću sa tablicama „Sunshine State“, u koji smo se jedva potrpali Bane, Bojana, Zlaja,  šest kofera i moja malenkost.   Moji saputnici su, kao i ja, odveć umorni od mukotrpnog rada i svi zajedno želimo da se izležavamo na floridskom suncu i belom pesku Majamija, sa slamčicom i kišobrančićem koji vire iz  koktela serviranog u ananasu.

Bane, moj večiti saputnik, sedi za volanom i tvrdi da mu je za koncentraciju pri vožnji nužno potreban Aca Lukas, pa tako mi od Merilenda pa sve do Floride vrtimo  narodnjake i do Majamija već napamet znamo ceo repertoar. Kada su se mnogo kasnije odredjeni ljudi čudili mom poznavanju životnog dela i lika Ace Lukasa, ja bih se smeškala i mislila: „Niste se vi vozili od Merilenda do Floide sa Banetom“.

Bojana sedi napred uz izgovor da je ona savršen suvozač, pošto po prirodi voli geografske mape i puteve, pa asistira Banetu tokom vožnje. Zlaja i ja se laktamo pozadi, i merimo vreme da se rotiramo. Onda jedna od nas prelazi napred da sedne pored Baneta, dok Bojana prelazi pozadi uz gundjanje  kako je ona bolji suvozač od nas, jer Banetu objašnjava navigaciju. Aca Lukas se sa svim tim slaže.

Kako sam završila na Floridi

Zlaja je od nekuda iskopala taj crtani film Duška Dugouška u  kome on trči ka Floridi, vrišteći na sav glas: „Ajde da se trkamo do Majami Biča, ko stigne zadnji plaća koka kolu“. Onda skrene pogrešno kod Albukerkija i završi na severnom polu. Ista sudbina je i nas snašla.

Put je naporan. Kako se pomeramo ka jugu, postaje sve više vruće. Vozimo se niz  Interstate 95, ogroman autoput sa 7 traka u oba smera. To je za nas nešto potpuno novo, a Bane kao ne previše iskusan vozač pokušava da sakrije nervozu. Pojačava Acu Lukasa da se skoncentriše, kaže. Mi ne vozimo pa je sve u njegovim rukama. Prolazimo Viržinju, Karoline, Džordžiju. Stajemo u Šarlotu, Čarlstonu, Orlandu, ali od ovih gradova pamtim samo nejasne fleke.Kako sam završila na Floridi

Stižemo u Majami, posle dva dana jahanja, kažu putokazi i navigacija, ali nama to tako ne izgleda. Vozimo se dugo po Majamiju…tražeći Majami. Izgleda da smo i mi pogrešno skrenuli kod Albukerkija, ili je Majami najružniji grad na svetu. Trljamo oči, i shvatamo- da, mi smo zaista u Majamiju. Davno su nam budisti pričali da se ne vezujemo za svoja očekivanja, jer kada ne bismo imali prevelika očekivanja ne bismo ni bili razočarani.

Moja očekivanja su bila sledeća: maštala sam o Majamiju kao logičnom produžetku Njujorka sa tropskim plažama.  Šta pod tim podrazumevam? Pa podrazumevam veliki grad prepun kulturnih i umetničkih sadržaja u kombinaciji sa ronjenjem i surfovanjem. Umesto toga dobijam siromašnu, bezukusnu, ogoljenu arhitekturu i nulu od kulture i umetnosti.  Izlozi butika izgledaju kič i jeftino kao kod Kineza, a restorani kao prljave tezge na seoskim vašarima sa pljeskavicama sumnjivog porekla. Prosjaci leže po razlupanom asfaltu okruženi svojim smećem i mirisom urina, i iako sam na to već u Njujorku navikla, nekako su tamo proredjeniji.

Parkiramo se ispred hostela, koji je jednako sumnjiv. I dalje nam se čini da smo u nekoj skrivenoj kameri i da se neko sa nama samo sprda. Jeste li vi sigurni da je ovo Majami?

Ostavljamo stvari i brzo trčimo ka plaži. Ok, ovo sada ipak dobija smisao. Plaža je divna, velika, raskošna. Obiluje palmama, grmljem, zelenilom.  Okean je čist, tirkizno plav. Pesak je beo, mekan kao brašno. Raspoloženje nam se popravlja. Ok, sada kapiramo zašto je Majami tako popularan. Skakućemo okolo radosno, kao dečica. Bojana i Zlaja uskaču u vodu, Bane i ja nemamo kupaći, pa uskačemo u prvu kafanu. Ne služe koktele u  ananasu, a nemaju ni kišobrančiće.

Kako sam završila na Floridi

Iz nekog razloga, na našu veliku žalost, u celoj Americi je gotovo zabranjeno gradjenje plažnih barova. Restorani i kafići su obično preko puta plaže, odsečeni ulicom. Same plaže su predvidjene za odmor, mir i sportove- što pozdravljam. Osim kad mi se pije koktelčić iz ananasa sa kišobrančićem.

Pa ipak, uprkos tendenciji da plaže budu rezervisane za odmor i rekreaciju, ta ulica duž plaže potpuno  odstupa od toga. To nije baš onaj kežual tropski stil, kao u pesmi Vlade Georgieva „Ne nose štikle, ne nose brus, jer nisu navikle“ . To sve pršti od silikona, cirkona, šljokica, dekoltea, nargila, tompusa. Devojke plešu po šankovima, muškarci duvaju dim u njih nadmeno, i sve ima ukus jeftine pornografije. Iz kabrioleta različitih boja koji ovuda marširaju  pršti latino muzika, što je posle Ace Lukasa zvučalo kao šlag na torti.

Odjednom kreće kiša. Bežimo sa plaže kud nas noge nose. Usput primećujemo kako svi ostali potpuno nonšalantno mirno koračaju, ravnodušni na kišu. Oni su već na nju naviknuti i kao da u njoj uživaju. Što i ne čudi, jer je mesec oktobar prvi u nizu hladnijih meseca posle letnje sparine i vreline, pa Floridjani uživaju u ovom mesecu i njegovom zahladjenju. Nama, koji smo tek došli sa severa Amerike, a posle se vraćamo u evropsku jesen, kiša je došla kao so na ranu.

Kako sam završila na Floridi

Ja i inače nisam kišni tip. Volim da slušam zvuke kiše ušuškana u krevetu dok čitam knjigu…ali jednom godišnje. Zaista je ne želim na svom odmoru u tropskom pojasu. Medjutim  prvog našeg dana u Majamiju pala je ta prokleta kiša…i nije nikada više ni prestala. Legenda kaže da je sunce sinulo kada smo mi već bili u avionu za Srbiju.

Kako da se ne naljutim na život? Čime sam to zaslužila? Pitala sam se svakog minuta…Šta raditi po kiši  u tom prokletom gradu koji nema ništa drugo osim plaže?

Tada sam se setila Duška Dugouška i shvatila da možda nismo skrenuli pogrešno kod Albukerkija, ali smo definitivno stigli na severni pol. Koka kolu niko nije častio, ali smo koktel od škampi i luka skupo platili.

Od muke sam počela da izlazim po klubovima, i tu se apsurd nastavlja. Ta mesta su surova. Zaposleni nose bele rukavice, otvaraju vam vrata na ulazu u klub, a i u wc, a onda vam dodaju tečni sapun i istisnu ga u vaše ruke da ih operete. Onda čekaju bakšiš za taj čin. Ovo me je porazilo, zato što su te devojke bile naših godina i apsolutno mi nije bilo jasno zašto se bave takvim poslom. Čak ni naše tkzv „Baba Sere“ nikada nikome nisu istisnule tečni sapun u ruku, osim što je u „Tramvaju“ kod Vuka svojevremno postojala jedna baba koja je na ulazu delila parčence toalet papira i zaista je precizno odmeravala koliko će da vam da. Večito sam imala problem sa njom, pošto imam razne alergije i nos mi često krvari, a ona se uvek štekala za taj papir.  Elem, ne treba se stiditi ni jednog časnog posla, pa tako ni ovog. To je, verujem, i dalje bolje nego igranje striptiza, za šta se prosečna devojka u Majamiju često odluči.

Moje omiljeno mesto za izlazak je Nikki Beach. Bele baldahine uz plažu sa belim zavesama što se vijore na vetru su sve što mi je za sreću potrebno. Volim takodje mala kubanska mesta sa takosima u šarmantnoj maloj ulici zvanoj Espanjola Way, vrlo nedaleko od glavne ulice Lincoln Road. Ovde dve ulice mu dodju kao Knez Mihajlova i Skadarska: jedna popločena, moderna i raskošna, a druga kaldrmasta, intimnija i  boemska- obe lepe na svoj način.

Kako sam završila na Floridi

Danju bauljamo po gradu, tražeći grad. Downtown je previše izveštačen, siv, ružan, depresivan i prazan. To je floridska verzija Wall Streeta, samo mnogo ružnija i tužnija. Naše razočarenje ponovo raste. Onda se ukrcavamo na jedan drveni brodić koji nas vozi po celom Majamiju, svim njegovim zavučenim poluostvrima i kanalima, i tek tada shvatamo njegovu pravu lepotu. Daleko od South Beacha i Downtowna postoje samo te divna zelena prostranstva prepuna drveća i cveća i ogromnih velelepnih kuća sa terasama, bazenima i privatnim dokovima. Ovde, kaže naš turistički vodič, žive poznate ličnosti. Odmah do njih je centar za bolesti zavisnosti, koji naravno nije tu slučajno.

Postaje mi dosadno i odlučujem se da skoknem do obližnjeg grada- Fort Lauderdale, jer tamo imam neke prijatelje. Već smo bili prošli pored njega, dok smo išli I 95-icom, i izdaleka mi je mirisao na neke propuštene prilike. Trebalo je da se tamo preselim, ali nikada nisam. Barem ne do tada. Od celog tadašnjeg Fort Lauderdale pamtim samo jedan most, jedan kanal, Cheesecake Factory i jedan Starbuks gde pijem kafu sa jednim Vladom.

Imala sam zakazano ronjenje na koralnom grebenu u Fort Lauderdale-u, ali pogodite- zbog kiše je odloženo. Legenda kaže da se ronjenje nastavilo kad sam već stigla u Srbiju.

Sledećeg dana odlazimo na Key West. Prolazimo ostvro golubova, a zatim i most 7 bridge, kada Bojana, ponovo na mestu suvozača, nastupa sa tom čuvenom baksuznom rečenicom, koja je ušla u anale: „A šta ovi ostrvljani rade u slučaju evakuacije?“

Ja sam je samo presekla: „Bojana, kako možes da razmisljaš o evakuaciji pri pogledu na ovu lepotu.“ Pazite šta pričate, sve što kažete okrene se protiv vas. Da mi je neko rekao da ću baš ja sedam godina kasnije biti na tom istom putu baš u trenutku evakuacije- opet ne bih verovala. Ali čudni su putevi gospodnji.

Po inerciji, baksuz nas je pratio, pa je i na Key Westu bila kiša. Moja ronjenja  na Key Westu su takodje otkazana. A izvan svega sam želela da ronim na tom ostrvcetu koje je tako blizu Kube, i čuva u sebi kapljice Karipskog mora, dok mu se meksički zaliv smeška izdaleka. Kroz glavu mi je prošla nejasna misao kako bi bilo lepo preseliti se zauvek na jug Floride i uživati do kraja života u večnom letu i tirkiznom moru, toliko dok vam to ne dosadi pa na kraju zavolite i kišu. Pazite šta mislite, i to se okrene protiv vas.

Kako sam završila na Floridi

Hteli smo da posetimo kuću Ernesta Hemingveja, ali smo do nje stigli u minut posle zatvaranja. Zar smo posle svega, išta bolje i mogli očekivati? U povratku svraćamo u najlepšu i najveću prodavnicu školjki koju sam videla ikada, a onda stajemo i u prodavnicu ronilačke opreme u kojoj kupujem maskicu i disalicu, koje i dan danas imam. Onda odlazimo sa ovih ostrva dok se usput na ogromnom duguljastom zidu pružaju reči: WISH YOU WERE HERE. I to mi je mirisalo na neke propuštene prilike.

Tom Pink Flojdu se nužno suprotstavio Aca Lukas, uz svog apostola Baneta koji kaže: „Kad ti budeš vozila slušaćemo Pink Flojd, dok ja vozim u ovim kolima će se slušati Aca Lukas“. U redu je Bane, ako smo trpeli od Merilenda do Floride, istrpećemo i od Key Westa do Majamija.

Kako sam završila na Floridi

Stigli smo u Majami, spremili se i krenuli za Njujork, pa za Srbiju.

Stigla sam kući posle svega sa nekim nejasnim utiscima. Nisam bila nimalo oduševljena Floridom. Čak razočarana. Pa ipak, osećala sam da u toj državi nešto buji, neka energija zrači ovim prostorima i da ispod tih kišnih oblaka mora da postoji još nešto. Možda sa suncem Florida kreće da se budi i postaje ono što jeste. Možda nikada nisam upoznala pravu Floridu. Osećala sam da je nešto ostalo tu što nisam imala prilike da iskusim i doživim. To me je progonilo i tražilo je da se nadomesti.

Kako sam završila na Floridi

Nedavno posle preselila sam se na more  u Crnu Goru, ali tri meseca leta su mi donela radost, a ostalih 9 meseci hladnoće donela su mi čežnju ka moru, koje je tako blizu, a zbog zime- tako daleko. Tada su počele da mi se roje po glavi misli o večnim letima.

Godinama kasnije vraćam se u Njujork na par meseci. Posle  lomatanja po vozovima, preskakanja prosjaka na ulici, nedisanja svežeg vazduha, spavanja po raznim ćumezima i ostalih grozota o kojima sam pisala OVDE, nešto me ponovo nagodi da umesto Kalifornije, odem na Floridu.

Kako sam završila na Floridi

Svih tih godina u medjuvremenu, uredno sam padala u depresiju svake zime. Nisam htela da idem kod psihologa zbog toga, jer šta da mu kažem? “Imam jednu bolest, zove se zima“?

I tako sam postepeno zaboravljala i opraštala Floridi njeno duhovno i kulturno siromaštvo.  Shvatila sam da moje intelektualno i spiritualno bogatstvo i jeste u meni, i da mi ne trebaju više nikakve institucije da ga razvijam. Kada sam to otpisala, ostalo je samo to večno leto, to večno sunce.

Kako sam završila na Floridi

I negde, nekako, javio se i taj Ernest Hemingvej i njegova pisaća mašina na kojoj je kucao „PALM TREES, PALM TREES, PALM TREES, PALM TREES, PALM TREES“. I negde, nekako, javila sam se samoj sebi i ja, kako sada kucam to isto.

Travel Advisor

Posetite naš YouTube kanal.

Izvor: http://www.miracle-travel.life/

Više slika na Instagramu: https://www.instagram.com/mira_cle_blog/

Američka java sa primesama noćnih mora

Priče iz Rehoboth Beach -a

Saveti za žene – kako na put sama?