Sarajevo – upoznavanje skrivenih kutaka regije

Sarajevo – upoznavanje skrivenih kutaka regije

Do Sarajeva smo putovali vozom gotovo 9 sati, dok se busom dođe za 5 i po. Odluka je pala na voz pre svega zbog udobnosti. Gužve na toj relaciji gotovo da i nema, pa je zanimljivo pomenuti da je u Sarajevu, našem krajnjem odredištu, izašlo samo sedmoro putnika. Pretpostavljam da je zbog toga ta linija ukinuta vrlo brzo nakon našeg putovanja, tako da smo imali privilegiju biti jedni od zadnjih putnika koji su putovali tom linijom. Kako se za Finsku kaže da je “zemlja hiljadu jezera”, tako se i za BiH može reći da je zemlja hiljadu reka jer smo tokom vožnje, celim putem, mogli videli kako je ispresecana rekama, potocima i svim mogućim malim i velikim vodama.

Sarajevo – grad koji kulturno i kulinarski spaja zapad i istok.

Urbanistički, grad je zanimljiv jer nije širen u krug kao većina gradova, već s istoka na zapad. Na istoku grada se nalazi Baščaršija odmah podno brda i odatle se sarajevski kvartovi prelivaju u smeru zapada jedan za drugim: Stari Grad, Centar, Novo Sarajevo i Novi Grad.

Sarajevo upoznavanje skrivenih kutaka regije

Od znamenitosti u užem centru Sarajeva preporučujem predivnu reku Miljacku s desetak kratkih mostova od kojih je svaki drugačijeg izgleda, katoličke crkve i minarete (najlepši su oni kod Careve džamije, te kod Gazi Husrev-begove džamije) koji se arhitektonski dopunjuju po celom gradu. Najupečatljiviji trenutak mog boravka u Sarajevu (osim hrane, naravno) dogodio se u jednoj od mnogih šetnji baš tim delom Sarajeva. Prolazeći ispred Gazi Husrev-begove džamije, zaustavili smo se posvedočiti tom nezaboravnom trenutku kada je imam s vrha minareta počeo svoj predivni dugi poziv na molitvu koji je delovao kao melanholična pesma. U tom trenutku poletelo je, rekao bih stotinu golubova sa “balkona” minareta gde su se, pretpostavljam skrivali. Činilo se kao da je vreme stalo …

Kultna ćevabdžinica “Željo” je, osim kulinarskog, bila zanimljiva i sa preduzetničkog aspekta u kojem se vrlo dobro može posmatrati jedan vid ekonomičnog poslovanja koji bi dobro poslužio kao terenska nastava za studente ekonomije prve godine. Naime, ponuda u ćevabdžinici je vrlo oskudna i uska, koncentrisana samo na onaj proizvod koji se masovno prodaje (ćevapi i suđukice i  kajmak kao prilog). Tako je, verujem, napravljen visok nivo specijalizacije koja je neophodna zbog ogromne gužve prisutne baš u toj ćevabdžinici. Pretpostavljam da time štede vreme pri pripremi jela i izvlače maksimum produktivnosti.

E sad, poslastičarnice su, prema mom mišljenju, najposebniji deo Sarajeva. Definitivno, ponuda im je van svih okvira, te takve vrste kolača i poslastica ne možete tako lako pronaći u ostatku regiona. Poslastičarnice koje vredi posetiti su “Carigrad” i “Egipat”, a neke od poslastica koje su mi najviše ostale urezane u sećanje su tufahije, čokoladne bombe, kokos salame, šampite, urmašice, tulumbe, Jaffa i Rafaelo torte, kadaif, razne vrste rahat lokuma i baklava (od pistaća, lešnika, čokolada-pistaća i nutelline,) te vrlo dobar zimski sladoled. Što se tiče sarajevskih poslastica, moram napomenuti da su moje saputnice imale ozbiljnih prigovora na preteranu slatkoću, no meni generalno nije smetalo, osim možda u šampiti i tulumbi.

Uostalom, poslastice i jesu to što jesu jer imaju šećera, zar ne? Od poslastica kao odlične izdvajam tufahije (koje ukusom vrlo podsećaju na štrudlu od jabuka), kokos salame te legendarne baklave.

U buregdžinicama ponuda bureka ne postoji u standardizovanim merama za veličinu već po njihovoj valuti, tj. markama, tako da se ne može tražiti mali, srednji ili veliki burek nego burek za 1, 2, 3 ili više marki. Vrlo simpatično! Toplo preporučujem zeljanicu, u koju se izvorno ne stavlja zelje, već spanać. Kad smo već kod marki, pre puta u Sarajevo nemojte gubiti vreme na obilaske raznih menjačnica u potrazi za konvertibilnim markama, nego odmah posetite onu u Importanne centru, jer jedino ta menjačnica u Zagrebu ima dovoljnu količinu te valute.

Od ostatka ponude izdvajam još: odličnu cut pizzu s goveđom kobasicom suđukice u piceriji “Merak” na Ferhadiji, čimbur (mlevenu govedinu u kajgani) u bistrou “Klopa”, vrlo autohtoni restoran Barhana na Baščaršiji (jeo bosanski lonac sa kojim nisam ostao oduševljen, previše podseća na običnu goveđu supicu) te simpatični “Cakum Pakum”, koji inače vrlo dobro kotira na TripAdvisor, te u ponudi jako ističe svoju ponudu palačinki koja nije opravdala očekivanja.

Gde pojesti ćevape noću?

Trećeg dana uveče, nakon završenog stand-up showa, ostavio sam svoje društvo i odlučio se sam, praznog želuca, uputiti u malu potragu za ćevabdžinicama da još jednom pre povratka u Zagreb pojedem te nadaleko poznate sarajevske ćevape. Tražeći po noći, potpuno sâm po čitavoj Baščaršiji, pitajući slučajne prolaznike koji mi nisu baš davali optimistične izjave o radu ijedne ćevabdžinice u te kasne večernje sate (između 23 i ponoći), napokon sam nakon 20-minutnog traženja naišao na svoj “El Dorado” s južne strane Gazi Husrev-begove džamije te je moja potraga za tu noć bila završena! Ćevabdžinica “Specijal” koja se odlikuje pravom domaćom opuštenom atmosferom, i prema rečima radnika gotovo jedina radi celu noć, pružila mi je zadovoljstvo u vidu sočnih sarajevskih ćevapa s lepinjom i lukom. Radnik koji je bio vrlo uslužan, s obzirom na kasne večernje sate i gledanje filma “Gas do daske” sa Džeki Chanom i Chris Tucker u glavnim ulogama za vreme jela, odlično su mi “seli” za kraj tog dana. Neprocenjivo!

Skrećem pažnju na još dva lokala za popodnevnu kaficu ili čaj. Prvi je “Zlatna ribica”, definitivno broj jedan autohtono mesto za popodnevno druženje! Iako možda prekičasto, vrlo je lepo uređen sa hiljadu detalja te s vrlo simpatičnom domaćicom. Obavezno posetite i neku od kultnih nargilana kao što je nargilana “Ceif”, vrlo autohtono odredište sa pogledom na Baščaršiju s gornjeg sprata.

S obzirom na to da je Sarajevo beef destination, sarajevska Gradska tržnica je kao raj za konzumente nemasnih goveđih proizvoda, kao što je uostalom i moja malenkost. Sarajlije jako cene svoje mesne proizvode, tako da cenovno nisu ništa jeftinije nego u zagrebačkim mesarama. Bez obzira na cenu, toplo preporučujem goveđi pršut i suđukice!

Pri kupovini kolača “za poneti” preporučujem da izbegavate razvikane poslastičarnice smeštene na samoj Baščaršiji, već da skrenete koju uličicu sa strane gde ćete pronaći sigurno jeftinije, a opet vrlo kvalitetne proizvode. U poslastičarnicama na kraju Baščaršije je moguće za samo 19 konvertibilnih maraka (što je nekih 70-tak kuna) kupiti 1 kg raznih sarajevskih poslastica.

Sarajevo – upoznavanje skrivenih kutaka regije – donosi Krešimir Kružić