Šta treba videti u Kejptaunu?

Sve što treba znati prije prvog odlaska u Kejptaun

Kejptaun je treći najveći i vrlo verovatno najlepši grad u Južnoafričkoj Republici, najjužnijoj državi afričkog kontinenta. Osnovan u 17. veku kao prva stalna evropska naseobina u zemlji, Kejptaun je i najstariji grad u JAR.

Sve što treba znati prije prvog odlaska u Kejptaun

Istorija Kejptauna, kao i uostalom cele Južnoafričke Republike, je bila prilično burna i neslavna. Od dolaska Holandske istočnoindijske kompanije, preko borbi za vlast koje su se vodile između Holanđana i Britanaca, pa sve do aparthejda, narod koji je živeo u Kejptaunu je mnogo propatio.

Danas je, međutim, za razliku od Pretorije ili Johanesburga koji su obeleženi ozbiljnim rasnim problemima, Kejptaun jedan zaista moderan, prilično siguran multi-kulturalan grad.

Neki drugi svet

Pre nego što sam došla u Kejptaun, provela sam dve nedelje u Pretoriji, u prelepoj kućici opasanoj električnom žicom, sa tasterom za upomoć u spavaćoj sobi i naoružanim čuvarom u dvorištu. Dolazak u Kejptaun je bio kao dolazak u neki drugi svet, gde se ljudi ne boje da šetaju po gradu ili izađu napolje kada padne mrak.

Pre dolaska, svi ljudi koje sam upoznala u Pretoriji su sa oduševljenjem pričali o Kejptaunu. Mnogi, što stranci što lokalci, su stalno ponavljali da je to grad u kome bi želeli da provedu ostatak života. Nakon par dana provedenih u Kejpu, ne mogu da kažem da ih ne razumem.

Iako se ja lično nisam osećala ugroženo ni u Pretoriji ni u drugim mestima koje sam obilazila u JAR, Kejptaun zaista jeste odisao jednom drugačijom atmosferom, te sam napokon mogla da istražim grad kako ja želim, bez automobila i vodiča.

S obzirom na to da nikad ne mogu da ostanem u nekom gradu onoliko koliko bih volela, a da smatram da ni dve nedelje ne bi bile dovoljne u Kejptaunu da ga zaista upoznam kako treba, odlučila sam se da uradim isto što i svi turisti – krenem u obilazak hop-on hop-off autobusom.

Stona planina, čudo prirode

Za razliku od evropskih gradova u kojima ima pregršt istorijskih znamenitosti, ono zbog čega treba videti i šta ostavlja bez daha u Kejpu jeste veličanstvenost prirode.

Kejptaun je naime okružen neverovatnom Stonom planinom (Table mountain), koja ostavlja bez daha čak i ljude poput mene koji nikad nisu bili fanovi zimskih odmora, skijanja ili planinarenja.

Ipak, moram priznati da koliko god da me je planina očarala – a zaista jeste, imam baš mnogo slika planine iz svih mogućih uglova i pod raznim vremenskim uslovima – nije mi palo na pamet da se na njen vrh penjem planinskom stazom.

Ako ste u dobroj kondiciji ili jednostavno volite izazove, sigurna sam da je ovo sjajno iskustvo – ali moram i da napomenem da sam videla dosta ljudi koji su krenuli da se penju i odustali. Za nas koji nismo sposobni ili voljni da pokušavamo ovaj uspon peške srećom postoji žičara koja vodi do samog vrha planine.

Putovanje ovim modernim, rotirajućim žičarama je stvarno iskustvo po sebi. Iako se ne plašim visine, priznajem da jesam zatvorila oči kada je žičara počela da usporava dok se približavala platformi. Vožnja žičarom traje pet minuta, ali u trenutku kada se nalazite na par metara od ogromnih stena i deluje vam kao da idete pravo u njih, vreme malo uspori.

Što se tiče samog vrha planine, nisam sigurna da postoje reči koje mogu da dočaraju poglede koji se prostiru na sve strane. Ono što mogu da kažem jeste da, kada se nađete gore, apsolutno vam je jasno zašto je Stona planina proglašena jednim od sedam svetskih čuda prirode.

Na vrhu sam provela par sati – iako bih mogla da ostanem tamo sigurno čitav jedan dan – jer sam bila ograničena vremenom, nažalost. Bitno je napomenuti da na vrhu ima jedna mala i slabo snabdevena prodavnica u kojoj možete da kupite vodu, grickalice ili sladoled.

Kada sam planirala šta želim da vidim u Kejpu, Stona planina mi je bila na prvom mestu, tako da mi nije palo na pamet da možda nije uvek ni moguće popeti se gore.

Ispostavilo se, međutim, da je ovo mesto bilo zatvoreno za posetioce narednih nekoliko dana – zbog gustih oblaka koji su se nadvili nad planinom. Oblake sam videla još na vrhu planine i pomislila kako se sporo i veličanstveno pomeraju, ne znajući da će se narednih dana preliti preko grada, dajući Kejpu jedan sasvim drugačiji, skoro bajkoviti izgled.

Ovi oblaci su inače poznati kao stolnjak (tablecloth) jer zaista prekriju celu planinu i pola grada. Nažalost, kada se oblaci spuste na grad, onda i prilično jak vetar krene baš jako da duva.

Na obali Atlantika

Neumorno duvajući sve dok se nisam vratila nazad u Pretorji, taj vetar je malo otežao odlazak na plažu. Nikad ranije nisam bila na Atlantiku, tako da sam zacrtala da ću makar rukom dotaći vodu – pošto je nažalost okean u Kejptaunu toliko hladan da nikada ne možete da se kupate u njemu.

Otišla sam na jednu od beskrajno mnogo plaža u gradu, tačnije na onu koja se nalazi u Kemps zalivu (Camp’s Bay), gde ima i Hard Rok kafe. Provesti neko vreme na peščanoj plaži je bio veliki izazov za mene – em što nosim sočiva, a vetar nije pokazivao milosti, em što imam alergiju na sunce.

Ipak, polu žmureći sam se gegala po ovoj divnoj plaži, posmatrajući ogromne talase kako bez prestanka udaraju u obalu. Pošto nisam imala hrabrosti da se mnogo približim vodi, na kraju je jedan od tih talasa došao do mene, te ipak mogu da kažem da sam makar okvasila noge u Atlantskom okeanu.

Zabava pored vode

Osim planine i okeana, Kejptaun je poznat i po šetalištu Viktorija i Alfred, dokovima načičkanim restoranima, kafićima i prodavnicama odakle možete da odete i na vožnju brodićem po luci ili kanalima, posetite akvarijum, obiđete muzej Savremene afričke umetnosti (MOCAA) ili jednostavno odmorite nakon celog dana obilazaka.

Znajući da je ovde bezbedno i noću, na dokovima sam provodila večeri šetajući i birajući gde ću jesti. Ispostavilo se da mi se najviše dopao restoran Ferryman’s Tavern (nažalost, nisam ga uslikala), preko puta kog se nalazi i panoramski točak, tako da sam se ovde rado vraćala par puta.

Ono što mi se najviše dopalo kod celog šetališta jeste što zaista vrvi od života. I mladi i stari dolaze ovde i neretko i ustaju od stolova da bi igrali. Ljudi igraju i po ulicama. Nakon toliko dana u Pretoriji, ovo je zaista bilo osveženje, pokazatelj kako bi ova divna zemlja mogla da izgleda i kako će nadam se izgledati u budućnosti.

U srcu grada

Još jedan deo grada koji zaista vredi videti je sam centar. Opet, u Pretoriji nije preporučljivo šetati po centru ni u toku dana, a u Kejptaunu je centar prepun turista.

Šetnju centrom sam počela na Trgu zelene pijace (Green Market Square), gde se, kako i ime kaže, nalazi odlična pijaca na kojoj sam kupila i previše suvenira. Osim pijace i crkve, na ovom trgu ima par kafića oko kojih se skupljaju ulični izvođači – i gde sam se na momente osećala kao u nekom malom evropskom gradu.

Od trga za svega 10ak minuta peške može da se dođe do tvrđave Dobre nade, poznatije i kao kejptaunski zamak. Iako inače baš volim ovakva mesta, ova tvrđava na mene nije ostavila bog zna kakav utisak.

Naime, osim muzeja u kome možete da naučite više o istoriji grada, tvrđava je prilično zapuštena, plus su neki radnici sklanjali ostatke bine kada sam ja bila, što je dodatno pokvarilo utisak. Ono što je dobro jeste što u okviru tvrđave ima mali restoran sa prilično jeftinim cenama.

Posle predaha u tvrđavi, nastavila sam do muzeja Distrikt 6, koji posetiocima približava sve strahote aparthejda. Ukoliko vas zanima više o tome šta se dešavalo tokom ovog razdoblja, svakako posetite i Roben ostrvo, poznato po tome što je tamo Nelson Mandela bio utamničen 18 godina. Pošto za obilazak treba makar pola dana, preskočila sam odlazak na ovo malo ostrvo (iskreno, zanimljivije mi je bilo da poslednje popodne u Kejptaunu provedem šetajući opet po gradu i pored vode, ali ako imate više vremena od mene, stavite i Roben na svoj spisak).

Izuzev monumentalne zgrade gradske većnice, ovaj deo grada nije ništa posebno, te se nisam dugo zadržavala. Nedaleko od tvrđave i Trga zelene pijace se, međutim, nalazi još nešto što sam zaista htela da vidim – Bo-Kaap. Gledajući slike Kejptauna, ovaj kraj grada zaista deluje impresivno, sa gomilom kućica obojenih u različite boje.

Iako zaista i izgleda kao na slikama, ni tu nisam dugo ostala, niti sam htela da napravim mnogo fotki, jer ovde ljudi ipak žive i, uprkos tome što ima mnogo turista koji se fotkaju kao blesavi, prosto ne mislim da je pristojno praviti turističku atrakciju od tuđih domova.

Ono što je meni bilo zanimljivije po centru su staromodne kuće koje se nalaze na svakom ćošku i koje su pretvorene u restorane ili kafiće. Ako se nađete u Kejptaunu, od srca preporučujem restoran Mama Africa i bar Tiger’s Milk, atmosfera je zaista sjajna.

Najpoznatija tačka u JAR

Nakon što sam videla centar, Stonu planinu i zalive načičkane na obali grada, ostalo je da posetim najpoznatije mesto u zemlji – Rt Dobre Nade!

Da biste otišli na rt, treba vam jedan ceo dan – i ljudi uglavnom idu tamo organizovanim turama. Osim ako ne planirate da iznajmite kola, najbolji način da odete do rta jeste specijalnim hop-on autobusom koji se zove Cape Explorer.

Putovanje do rta vodi kroz preslatka mesta poput Simonovog grada i Fišhoeka – koja smatram da vredi posetiti nevezano od ove ture. Nažalost, ja nisam imala vremena za to (niti sam planirala da iznajmljujem auto), ali sam ih makar videla iz busa.

Nakon dva sata vožnje, autobus je stao na Kejp Pointu (Cape Point), odakle se vidi Rt Dobre Nade. Žičarom sam se popela do svetionika, gde zamalo nisam pala u nesvest od spektakulranog pogleda na okean i rt. Ovo je još jedno od onih mesta čiju lepotu ne možete opisati rečima.

Nakon nekog vremena na Kejp Pointu, autobus nas je odvezao do samog Rta Dobre Nade. Iako mnogi ljudi misle da je ovo najjužnija tačka kontinenta gde se spajaju Indijski okean i Atlantik, Rt Dobre Nade je zapravo najudaljenija tačka na jugozapadu Afrike.

Jasno vam je da ovde ima mali milion turista – i da svi hoće da se slikaju kod table sa natpisom Rt Dobre Nade. Tolika je gužva da ljudi zapravo čekaju u redu da bi se fotkali. Nažalost, u svoj toj gunguli, mnogi ni ne stignu da obrate pažnju na prirodu oko sebe. Vreme je ovde grozno, duva jak vetar i oblačno je, ali talasi koji zapljuskuju obalu su veličanstveni – i ako malo se malo zagledate u stene, možete da vidite i foke koje odmaraju na njima.

Poslednja stanica na ovoj turi je Bolders plaža (Boulder’s beach), verovatno najbolja plaža koju sam ikad videla svojim očima. Naime, na ovoj plaži živi velika kolonija afričkih pingivna. Turisti šetaju na platformi iznad plaže i posmatraju ove divne životinjice kako spavaju, jedu, čuvaju mladunce ili pokušavaju da uđu u vodu.

Nažalost, i ovi lepi pingvini, kao i mnoge druge životinje koje žive u ovoj zemlji, su ugroženi i vrlo je moguće da ih za svega nekoliko decenija više neće biti u divljini. Samim tim, sada ih videti slobodne je zaista divan, neopisiv osećaj.

Malo je reći da je me je Kejptaun očarao – i svojim prirodnim lepotama i srdačnim ljudima i zanimljvom arhitekturom. Ove godine me je put slučajno naneo u Južnoafričku Republiku, ali posle par nedelja provedenih u zemlji, sigurna sam da želim da se vratim, pre svega u ovaj neverovatno lep grad.

Katarina Blažić

Autorkin sajt: https://www.zajednookosveta.com/

Instagram: https://www.instagram.com/zajednookosveta/

Travel Advisor : Putovanja

Posetite naš YouTube kanal.

Kairo-sklad duha, trajanja i uništenja

Šta treba videti u Johanezburgu

Mitovi i zablude o putovanjima