Svetla New Yorka

Svetla New Yorka

Noć iz koje tiho vire prva svetla. Oblici tačkica, tek nagoveštaji vatrometa koji će se pred nama uskoro  raspuknuti. Samo ne po nebu, nego po zemlji. Trepereti, širiti se u visinu i dužinu niz ulice grada. Kada bi svetla mogla da govore, ova bi vrištala. Histerično. Iz tog prvobitno mrklog mraka i njegove tišine stidljivo se naslućuju obrisi dalekog grada, koji se sve više približava; a onda jedan most, koji nas direktno usisava. Odjednom smo u srcu vatrometa, pred nama se na sve strane raspucavaju svetlucave drečave konfete koje se šire i nestaju, dok i sami ne postanemo vatromet.

Zaslepljena  svetlima gubim osećaj za prostor i ne znam da li se nalazim na stvarnom mestu ili sam  u Matriksu,  nekoj trodimenzionalnoj video igrici ili  u  paralelnom svetu LSD-ija u koji se ulazi kroz „vatra percepcije“. Vrti mi se u glavi i osećam se kao na ringišpilu, dok se staklene fleke od boja raspršavaju u milion kaleiodoskopskih mozaika, kao buket varnica.

Svetla New Yorka

 Kad se osvestite već ste upleteni u paukovu mrežu Times Square-a, zalepljeni za jednu njegovu nit visite u vazduhu. Prolazeće svetleće slike se smenjuju dok i vi sami ne postanete samo još jedna slika. Godinama kasnije ti ćeš mi reći: „Vidiš onaj prazan crni bilbord na kome se ne nalazi nijedna reklama? E takav bi  bio ceo ovaj tvoj Njujork kad ne bi bilo struje. Bez svetla Njujork je crn i prazan.“

To me je podstaklo na razmisljanje i odvelo me je dalje do teorije boja i do mog straha od neobojenog crnog sveta. Od kako su nas na časovima likovnog razočarali pričom da boje ne postoje, odnosno da ne pripadaju svetu, nego su samo interakcija izmedju naših očiju, predmeta i sunca, vučem taj strah da ću se jednog dana probuditi i da će se nešto u mom oku ili na suncu promeniti i da će zbog te promene svet biti crn. Tako sam se sada uplašila činjenice da je Njujork zapravo crn i činilo mi se kao da je on savršena metafora za sam svet, vidljivi ili nevidljivi.

Ali to je došlo kasnije. Pri prvom susretu sa Njujorkom, kao i pri prvom susretu sa svetom,  još uvek  nisam znala da Deda Mrazevi, Uskršnje zeke i boje ne postoje. Još uvek nisam znala da postojiš i ti.

Moj čulni aparat bio je zbunjen i u svojevrsnom šoku, jer od toliko impresija nije mogao da se fokusira ni na jednu odredjenu, i tako umorno šetao je od jedne do druge pokušavajući nekako da ih ujedini u jedan opšti utisak. Kao kad od drveta ne vidite šumu, tako od svetala ne vidite Njujork. Nesvesno sam u sebe selektivno propustila samo odredjene slike koje su se ubrzo raširile po mom umu i negde zagubile u mapama mojih sećanja, jer svaki sledeći put kada sam se vraćala u Njujork, nisam mogla da osvetlim te puteve i da u njemu nadjem ono što sam prvi put videla.

Osim ovog kvalitativnog, doživela sam i kvantitativni šok, suočena sa ogromnošću zgrada Menhetna, zbog kojih pojam prostora dobija novu dimenziju. A i pojam dimenzije.

Setila sam se jedne divne žene i njenih setnih plavih očiju kako se sijaju  dok  ona sa žarom prepričava  kako je prvi put otišla u grad  iz svog sela koje nije imalo struje. Svoj ceo dotadašnji život provela je bez struje, čitajući pod svetlošću sveća, osluškujući urlike vukova iz oblišnjih šuma Bosne, dok bi noću šetala pod zvezdama, bez i jedne jedine ulične svetiljke. Ulična svetiljka ne može da postoji, jer ne postiji ni ulica. I danas širom Bosne  i moje zemlje Srbije, i širom mnogo drugih zemalja žive ljudi po planinama, potpuno zavisni od prirode i nesvesni nauke i  tehnologije. I pričala mi je ta žena kako je prvi put napustila svoje selo i otišla u grad pod imenom Krupa na Uni, gde je prvi put videla svetla grada. Sa takvim žarom  se prisećala sjaja tog gradića da su joj i same oči još više posvetlele kao da se sam taj grad preselio tamo, medju njene kapke. I dok mi je pričala i ja sam mogla da uronim u njene oči i da kroz njih  stignem u taj grad. Kasnije sam saznala da taj grad o kome je ona sa takvom strašću pričala uopšte nije bio grad, nego sasvim mala varošica sa vrlo malim brojem stanovnika. I sa veoma malim brojem svetala, očigledno.

I sada sam se ja osetila kao ta plavooka žena s imenom Dara, koja mi je darovala tu priču i tu dečiju radost pri pogledu na svetla Njujorka. Poželela sam da je dovedem tu, da stojimo zajedno na vrhu Empire State Buildinga i da posmatram njene oči kako se još više šire.

Empire State Building bio je još jedno otvaranje kapije u mojoj glavi, dok sam stajala na visini od 381 metar poda mnom su ležale zgrade koje su izgledale kao gomila zvezda pod mojim nogama.

 

Onda koračam kroz mape svoga uma, da prokrčim zaboravljene puteve kojima sam šetala u Njujorku. Dugo se vozamo kroz grad, širom otvorenih prozora, kao da letimo kroz  noć.  Usput samo hvatajući poneki deo atmosfere njujorških ulica posutih jesenjim lišćem. Usput samo naslućujući tajne koje kriju kuće neobičnih boja: od crne, preko bordo i maslinasto zelene. Usput samo čežnjivo zamišljajući kuda vode vrata tako  divno dekorisana stubovima koja podsećaju na Antičku Grčku i tako divno odvojena krasnim velikim stepeništem od trotoara tako divno nestalih ispod jeseni. Usput se samo pitajući kakvi li se životi vode iza tih tajnovitih ulaza,  kakve dramaturške ličnosti se upravo sada razvijaju iza tih misterioznih zidova. Nalegnuti na naslone svojih stilskih kreveta  dok čitaju pod svetlošću lampi u sobama sa tapetama u vintage stilu.  Zamišljala sam te ljupke Njujorčanke kako u ponču i braon čizmicama sa bež natkolenicama razgrću lišće dok žure kući gde ih čekaju čaj, knjiga i vintage tapete. Baš sada, dok je ovuda prolazim po prvi put u životu i samo možda i poslednji put. Gde je bio Njujork ceo moj život i gde sam bila ja, dok se on ovako ubrzano razvijao i rastao. Gde je bila Dara i gde je bila Krupa na Uni.

Pred očima mi prolaze kadrovi iz filmova, koje ne prepoznajem, nego u tom momentu sama stvaram. Arhitekturu koristim  kao pozornicu, kao deo scenografije.  Njujork mi se čini kao jedan grad ni na nebu ni na zemlji, sav izatkan od mašte, visi u vazduhu kao film koji se još poradja u glavi nekog režisera i čeka da bude snimljen, a onda da pukne i nestane kao mehurić od sapunice.

Budimo se  da udahnemo dnevni Njujork, bele boje, nesto drugačiji od noći. Onda krećemo da istražujemo naselja, delove grada tako različite i nezavisne jedni od drugih, kao da ne pripadaju istom mestu.  Ceo grad je kao hibridna kuća u kojoj je svaka soba dekorisana u drugačijem stilu i pripada drugoj epohi. I mi izlazimo i ulazimo iz jednog dela grada u drugi kao kroz sobe prostim otvaranjem vrata. Pritiskom na dugme daljinskog upravljača prebacujemo sami sebe u novu epizodu. Odjednom smo u Central parku, gde ležimo na travi, vozimo bicikl, radimo jogu i hranimo patke. Odjednom smo u u East Village-u, okruženi uličnim prodavcima suvenira i ručno pravljenog nakita, dok pored nas paradiraju umetnici, narkomani, gejevi i oblak marihuane se širi ulicama. Odjendom smo  u China Town-u, na ulicama je izloženo egzotično voće i povrće, dok se širi miris morskih plodova koji predugo stoje tu, pomešani sa ostalim uličnim  isparenjima. Vodjeni nagonom za povraćanje žurimo u Little Italy, da bismo iz Azije pobegli na momenat kući u Evropu. Ono što me u Njujorku oduvek oduševljavalo jeste što se tamo osećate kao da ste istovremeno u svim mestima na svetu, a da  u stvari niste nigde. Dozvoljeno je i poželjno da budete kosmopolita, ali za malu dozu pozitivnog nacionalizma i nostalgije uvek ima podstreka.

U blizini Kine i Italije u malom nalazi se i mala Srbija.  Srpska kafana, koja se tako i zove, nalazi se na Menhetnu u East Villagu, gde odlazimo na večeru da nas mine želja za našom kuhinjom i još više za rakijom. U toaletu su izloženi Bekutan, Kosili, Mer, i onaj losion za brijanje što je  nekada imao i moj tata, i koji sam mu i ja jednom kupila za rodjendan još dok sam bila devojčica… od njegovih para naravno. Na vratima je ispresovan list kukuruza, daleki rodjak mojih kukuruza u Sremu koji se i dalje tužno njišu, možda baš za mnom, a mene nema da ih fotografišem. U toj kafani jedna lepa devojka svira kontrabas, dok cela  kafana peva „A sad adio“. Srbi iz Srbije pevaju tečno, Srbi iz Amerike pevaju na plej bek malo brkajući padeže, a ostali pokušavaju da izgovore  reč „pljeskavica“.

Onda se transcendiramo u šaramatni West Village, gledamo dugo u fontanu na Washington Square-u, dok slušamo ulične svirače za klavirom i čelom, jedemo palačinku sa nutelom i bananom na travi, dok zlatni labrador retriver protrčava pored nas i ja se pitam šta sad radi moj.

Onda prolazimo sve mostove, malo peške, malo biciklom. Naše pedale su videle Verazzano Bridge, Manhhatn Bridge, Willamsburg Bridge, Marine Parkway Bridge i naravno kralja svih njujorških mostova- Brooklyn Bridge. Obilazimo Menhetn sa svih strana, kružimo oko njega pored reka Hudson i East River i nostalgično zaključujemo da su beogradski kejevi lepši, bogatiji i uredjeniji, sećajući se kafenisanja u Savani, Srpskoj kafani, Staroj kolibi i Arci Barci. Na kraju  kačimo naš katanac na Brooklyn Bridge,  i bacamo ključ u East River. Katanci se skidaju sa mosta da ga ne bi preopteretili, tako da ne znamo da li naš i dalje tamo stoji. Sigurno ću se jednom vratiti, pa ću lično proveriti.

Nije da želim da se vratim, nego osećam kao da me nešto veže za taj grad i da život sam često nametne neki razlog da tamo odem.

Svetla New Yorka – 1. dio.

Još jedna Mirjanina dobra priča. Možda je trebalo objaviti prvo ovu prije ove 🙂 ali nikad nije kasno.

Posjetite naš YouTube kanal.

Priče koje kriju prozori

Apstinencija i selo – antivodič kroz New York

Fake location – trik koji je dobro znati